Победник

РАСТКО ЈОВИЋ, ЕВРОПСКИ ПРВАК И СВЕТСКИ РЕКОРДЕР У СТРЕЉАШТВУ ЗА ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ
Дневник борбе и победа
Рођен без подлактице леве руке, овај лепи и талентовани младић имао је на свом путу много више препрека него други. Болно је морао спознавати колико је живот леп и окрутан. Када је срушио психолошку баријеру у себи, победио је свет. Задобио медаље, љубав и поштовање. Не заборавља непознатог човека из градског превоза од кога је чуо најважнију реченицу у животу.  Тренутак кад на победничком постољу слушаш химну своје земље, каже, неупоредив је са ма чиме другим и даје највиши смисао целом животу и жртвовању

Пише: Дејан Булајић

Они који не знају шта је невоља, не знају ни шта је борба. Они који не знају шта је борба, не знају ни шта значи бити победник. Растко Јокић је изабрао борбу, да би победио себе, време, предрасуде, лоше нарави. Та прича је дуго трајала, онолико колико трају трагања за собом и за одговорима који обично умакну, као вода између прстију, а чинило се да их имамо на длану. Данас је победник који се помирио са собом, разумео је време и одбацио лоше нарави. На длану је остало неколико сакупљених капи, као сећање на себе и снага искуства.
– Имам разлога да будем поносан на себе. Остварио сам нешто вредно у животу и створио од себе некога и нешто. Међутим, ово су тек отворена врата. Жеље су почеле да се остварују, али то неће чинити саме од себе. Тек ме чекају велики изазови, којима морам бити дорастао. Знам шта сам спреман да уложим и сигуран сам да ће се тај труд исплатити.
Сада, када му успех пружа мир и тихо задовољство, прилика је и да се са мање бола присети одрастања.
– Од малена се у мени будио наглашени нагон за опстанком, јер сам рођен са инвалидитетом. Трудио сам се да се додатно доказујем, да покажем да сам не само равноправан са осталом децом, већ и бољи од њих, јер сам слутио да ћу уколико откријем да сам слаб, бити побеђен. Те моје слутње су дошле до изражаја током основне школе, почев од шестог разреда, када сам постао предмет непријатних изазова, од деце која почињу да се намећу у друштву тако што шиканирају слабије од себе. Било је ту свега, од увреда и подсмеха, до физичких насртаја, па сам, у то време, сваки одлазак у школу доживљавао као лични пакао кроз који морам да прођем. Много пута ми је пролазило кроз главу да напустим школу, али сам знао да то не могу да учиним, што је значило да морам да научим да трпим, све што ми се догађало. Нажалост, нисам могао да рачунам ни на подршку своје породице, па сам се сам борио да све поднесем. Постало ми је јасно да ми нико неће помоћи, нити олакшати да се изборим са тиме и већ тада сам почео да зидам своје бедеме и да себе убеђујем да морам све савладати, јер ћу у противном престати да постојим.
Та борба, са собом и са другима, трајала је годинама.
– Одбијао сам да покажем себе, нисам желео да идем на базен, увек сам носио широку гардеробу и нарочито волео зиму, јер ми је тада било лакше да прикријем недостатак. Уосталом, читаву прву годину средње школе, нико није приметио мој проблем, јер сам одећом и начином понашања, све то умешно прикривао. У другој години одлучио сам да све прекинем и суочим се са собом. Схватио сам да је било доста скривања и да морам да се изборим са својим комплексом. Можете само замислити какво сам изненађење изазвао када сам се сутрадан појавио у школи, са заврнутим рукавима. Међутим, баш та реакција, шок који сам изазвао, учинила ме је јачим. Међу доминантнијим и снажнијим од мене, ја се више нисам скривао. Показивао сам отворено себе, са недостатком који имам, у групи људи који немају такве проблеме, а ипак су робовали неким својим комплексима, и крили их. Када сам успео да савладам ту психичку баријеру, отворили су се неки други хоризонти. Почела је да се буди амбиција да нешто остварим, непосредније да комуницирам са људима и без задршке да прилазим девојкама. Почео сам да се радујем животу и ономе што ме чека.

ОД ПАРКИЋА ДО СТРЕЉАНЕ

У тешком детињству, ипак има места и за лепе успомене.
– Ако бих о томе говорио, онда су то успомене из паркића иза зграде, на Миљаковцу. То је било моје мало уточиште, у које сам долазио после свих незгода које су ме пратиле. На том месту налазило се друштво које ме је познавало од раних дана и таквог ме прихватало. Играли смо фудбал, кошарку, чували и хранили кучиће и мачке, градили кућице на дрвећу и осећали се сигурно. Ту сам налазио оно што ми је недостајало на другим странама: био сам прихваћен и нисам морао да се кријем. То је најлепши део мог детињства, битан и због тога што ми се тада усадила љубав према спорту, јер сам схватио да на том пољу могу да будем најбољи. Као мали добро сам играо фудбал. Сећам се, после једног турнира у мом крају, на којем је наступао мој отац, узео сам лопту да се мало забавим, чиме сам скренуо пажњу Драгана Џајића. Он је тражио од мог оца да ме доведе у Звезду да тренирам. Тако би и било да тада нисам имао само осам година.
Сусрет са стрељаштвом.
– Чини ми се да се све догодило случајно, али је сувише подударности да бих у то могао да верујем. Памтим да сам, у време када о спорту нисам размишљао озбиљно, у градском превозу наишао на непознатог човека који ми је говорио да морам да почнем да се бавим спортом и да постоји савез за лица са инвалидитетом. Нисам га баш добро разумео, чак ме је мало и изненадио, али неколико година после тога сетио сам се његове приче. Наиме, после прве године факултета, на студијама информатике, схватио сам да то није мој животни путоказ. Било је превише статично, а ја нисам могао да замислим себе као човека који ће годинама бити везан за столицу и екран. Требало ми је нешто интензивније. Тада сам и донео одлуку да спорт буде мој живот. Упутио сам се у савез и рекао да желим да се бавим спортом. Случајно се на истом месту затекао стрелац Средо Радовић, који ме је позвао да дођем код њих. У то време нисам размишљао о стрељаштву. Желео сам да се бавим неким другим спортовима. Међутим, у извесној доколици, пало ми је на памет да ипак одем до стрељане и присетим се своје дечије љубави према пуцању, пре него што се определим за неки други спорт. Испоставило се да сам остао у стрељани.

ПУТ ПУН ПОГОДАКА

За кратко време, показало се да је на правом месту.
– Мислим да је изузетно редак случај да неко за само шест месеци тренирања оствари престижан резултат на светској сцени, а ја сам то учинио. И сам почетак је наговестио тако нешто. Прве тренинге сам обавио с пушком. Када достигнем одређену норму, речено ми је, могу да рачунам на пиштољ. Остварио сам је за само месец дана, изазвавши неверицу у клубу. Пола године касније, освојио сам сребрну медаљу на Интернационалном купу у Лондону и испунио норму за Параолимпијске игре 2012. Требало је отићи на још један квалификациони турнир у Америци и потврдити ту норму, али, нажалост, нисам имао средства. Параолимпијада је, ипак, прошла без мене. Није ме то деморалисало, напротив. Схватио сам да сам пронашао начин и пут. Остало је питање времена.
На том путу, нарочиту подршку му је дао тренер Ненад Пајић, који је и селектор националног тима.
– Сусрет са њим био је прекретница у мојој каријери и мом животу. Избрусио је мој таленат, показао ми како треба да радим и колико морам бити посвећен спорту, ако желим да успем. А ја сам желео. Моји тренинзи добили су јасан систем и нису се базирали само на пуцању, већ и на кондиционим и психолошким припремама. Открио сам пуноћу спорта и реалну позадину свих врхунских резултата. За само годину дана стигли смо до великог успеха: титуле европског шампиона, коју сам, малокалибарским пиштољем, освојио уз светски рекорд. На истом такмичењу у Аликантеу, у октобру прошле године, освојио сам бронзу ваздушним пиштољем и још две медаље у екипној конкуренцији, сребро и бронзу.
Велика сатисфакција за оно што му се догађало и за уложени труд свакако је чињеница да данас представља не само себе, већ и своју земљу.
– Тек када одете на неко велико такмичење, у најјачу конкуренцију, постанете свесни поноса због свог порекла. Тај осећај је неупоредив, та жеља да дате све од себе да бисте прославили не само своје име, већ и земљу из које долазите. Имао сам задовољство да на победничком постољу слушам нашу химну. Не постоји, у животу једног спортисте, ништа упоредиво са тим. Сав живот и свака жртва добијају највиши смисао.
Коначно, волели бисмо да знамо шта је то живот, гледан очима некога као што је Растко Јокић?
– Живот је дволична појава. Уме да буде и веома леп и крајње окрутан. Мој мото је да је живот стање ума. Уколико си позитиван и на тај начин гледаш на оно што ти се догађа, живот ће ти узвратити на исти начин. А уколико си негативан и све доживљаваш као својеврсну казну, онда ће ти се заиста догађати лоше ствари. То ми је животна водиља и довело ме је до овога што тренутно јесам, а надам се да ће ме и даље усмеравати ка циљевима којима стремим и начинити од мене још бољег човека.

***

Ванредна ситуација
– Резултати из Аликантеа значе ми утолико више што сам их остварио у ванредним околностима. Вече пре такмичења отровао сам се храном у хотелском ресторану. До пола шест ујутру ока нисам склопио, дехидрирао сам, а када смо изашли на ватрену линију још увек сам осећао јаке болове у стомаку. Такав, нашао сам се у најјачој конкуренцији. Гледао сам стрељачку елиту, освајаче медаља, како се боре да обуздају узбуђење, док сам ја највише бринуо да ме стомак не протера. То је поништило трему и чак ме забавило. Знао сам да је то моја прилика и нисам желео да је испустим.

***

Марија
– Прошле године, када сам стигао до титуле европског шампиона, упознао сам и особу која употпуњује моју причу, мој живот. Марија, моја девојка, одлично ме разуме, схвата моју потребу за сталним доказивањем и померањем граница. Поред ње се дивно осећам. Уз њу размишљам о свему ономе што ми је некада изгледало скоро недостижно: о породици и деци, којој ћемо она и ја бити поуздани ослонац и научити их шта све морају сами да ураде за себе.